Na
moju zalost, mogu da kazem da u danasnje
vreme mnogi omladinci padaju na laz
kapitalista!
Zato
sam odlucio da napravim kurs o
komunizmu!
Priporucujem da se ovaj deo teksta procita
vise puta, kako bi ste mogli razumeti
svaku rec.
Ovaj prilog je deo komunistickog manifesta
(Marx,Engels) - kompletan tekst
manifesta imate na ovom sajtu - napomena
urednika ovog sajta . Uzmite u obzir
da je ovaj tekst napisan u 19.veku. Ali
svejedno mozemo da ekstraktiramo cinjenice
koje opisuju danasnju situaciju.
Dakle...da krenemo
1. Šta je komunizam?
Komunizam je doktrina uslova oslobođenja
proletarijata.
2. Šta je proletarijat?
Proletarijat je klasa u društvu koja živi
isključivo od prodaje svog rada i ne
prisvaja profit od bilo koje vrste
kapitala; čija dobrobit i nesreća, čiji
život i smrt, čija gola egzistencija
zavisi od tražnje za radom - stoga, od
promenljivog stanja biznisa, od odnosa
ljute konkurencije. Proletarijat, ili
klasa proletera je, u par reči, radnička
klasa 19.veka.
3. Proleteri, onda, nisu uvek postojali?
Ne. Uvek je bilo siromašnih i radničkih
klasa; i radničke klase su uglavnom bile
siromašne. Ali nisu oduvek postojali
radnici i siromašni ljudi koji žive u
današnjim uslovima; drugim rečima, nije
oduvek bilo proletera, kao što nije oduvek
bilo slobodnih nemilosrdnih konkurenata.
4. Kako je nastao proletarijat?
Proletarijat je nastao u industrijskoj
revoluciji, koja se odigrala u Engleskoj u
drugoj polovini poslednjeg (18.) veka, i
koja se od tada ponavljala u svim
civilizovanim zemljama sveta.
Industrijska revolucija je ubrzana
otkrićem parne mašine, raznim rotirajućim
mašinama, mehaničkim razbojem, i čitavim
nizom drugih mehaničkih uređaja. Ove
mašine, koje su bile vrlo skupe i koje su
stoga mogli kupiti jedino krupni
kapitalisti, izmenile su ceo način
proizvodnje i zamenile bivše radnike,
pošto su mašine davale jefitinije i bolje
robe nego što su radnici mogli proizvesti
sa svojim neefikasnim alatima i ručnim
razbojima. Mašine su prenele industriju
potpuno u ruke krupnih kapitalista i
oskudnu svojinu radnika (alate, razboje,
itd.) učinile potpuno bezvrednom. Rezultat
je bio taj da su kapitalisti uskoro sve
držali u svojim rukama, i da radnicima
ništa nije ostalo. Ovo je označilo
uvođenje fabričkog sistema u tekstilnu
industriju.
Jednom kada je dat impuls uvođenju
mašinerije i fabričkog sistema, on se brzo
širi u sve druge grane industrije, posebno
u štamparsku i inudstriju odeće,
grnčarstvo, i metalnu industriju.
Podela rada među individualnim radnicima
je sve više produbljivana tako da je
radnik koji je ranije radio ceo posao sada
deo radio samo na delu proizvoda. Podela
rada je omogućila da se stvari proizvode
brže i jednostavnije. Smanjila je
aktivnost individualnog radnika na
jednostavne, beskonačno ponavljane
mehaničke pokrete koje je ne samo isto
tako već i mnogo bolje mogla izvoditi i
mašina. Na ovaj način su sve ove
industrijske grane, jedna za drugom, pale
pod dominaciju pare, mašinerije, fabričkog
sistema, kao što se već dogodilo sa
predenjem i tkanjem.
Ali, u isto vreme, takođe su pale u ruke
krupnih kapitalista, i njihovi radnici su
bili lišeni vse nezavisnosti koja im je
preostala. Postepeno, ne samo da je
istinska manufaktura, već i zanati ulaze u
fabrički sistem dok kapitalisti sve više
rasturaju male zanatlije otvaranjem
velikih radionica, koje su štedele mnoge
troškove i omogućile razvijenu podelu rada.
Ovako je došlo do toga da se u
civilizovanim zemljama danas skoro sve
vrste rada izvode u fabrikama - i, skoro u
svim granama rada, veštine i manufaktura
bivaju potisnuti. Ovaj proces je, do još
većeg stepena, ruinirao staru srednju
klasu, posebno sitne zanatlije; potpuno je
transformisao uslove života radnika; i dve
nove klase su stvorene koje postepeno
gutaju sve ostale. To su:
(i) Klasa velikih kapitalista, koji, u
svim civilizovanim zemljama, skoro
isljučivo u svom posedu imaju sva sredstva
za život i instrumente (mašine, fabrike) i
materijale neophodne za proizvodnju
sredstava za život. Ovo je buržoaska klasa,
buržoazija.
(ii) Klasa ljudi koji su potpuno bez
imovine, i koji su primorani da prodaju
svoj rad buržoaziji da bi dobili, u zamenu,
sredstva za život. Ona se naziva klasom
proletera, proletarijatom.
5. Pod kojim uslovima se odvija ovo
prodavanje rada proletera buržoaziji?
Rad je roba, kao i svaka druga, čija je
cena stoga određena potpuno istim zakonima
koji važe za druge robe. U sistemu krupne
indutrije ili slobodne konkurencije - kao
što ćemo videti, ovo se svodi na isto -
cena robe je, u proseku, uvek jednaka
njenoj ceni proizvodnje. Stoga, cena rada
je takođe jednaka ceni proizvodnje rada.
Ali, cena proizvodnje rada sastoji se
tačno od količine sredstava za život koja
su nužna da bi radnik nastavio da radi, i
tako se sprečilo odumiranje radničke klase.
Radnik, stoga, neće dobiti više za svoj
rad nego što je nužno; cena rada, ili
nadnica, će, drugim rečima, biti najniža,
minimalna, koja je potrebna za održanje
života.
Kako bilo, pošto biznis nekada ide bolje a
nekada lošije, sledi da radnici nekada
dobijaju više a nekada manje za svoje
robe. Ali, opet, kao što industrijalista,
u proseku dobrih i loših vremena, ne
dobija više ili manje za svoje robe nego
onoliko koliko one koštaju, slično
prosečan radnik ne dobija više ili manje
od svog minimuma.
Ekonomski zakon nadnica snažnije deluje
ako je krupna industrija zaposela sve
grane proizvodnje.
6. Koje radničke klase su postojale pre
industrijske revolucije?
Radničke klase su uvek, zavisno od
različitih faza razvoja društva, živele u
različitim okolnostima i imale različite
odnose sa vlasničkim i vladajućim klasama.
U antičko doba, radnici su bili robovi
vlasnika, baš kao što su i dan danas u
mnogim nerazvijenim zemljama i čak i u
južnim delovima Sjedinjenih Država.
U srednjem veku, postojali su kmetovi
zemljoposedničkog plemstva, kao što danas
postoje u Mađarskoj, Poljskoj i Rusiji. U
srednjem veku, sve do industrijske
revolucije postojali su takođe i kalfe u
gradovima koji su radili u službi
sitnoburžoaskih gospodara. Postepeno, kako
se manufaktura razvijala, ove kalfe su
postale manufakturni radnici koje su onda
zapošljavali čak i krupniji kapitalisti.
7. Na koji način se proleteri razlikuju
od robova?
Rob se prodaje jednom i zauvek; proleter
mora sebe prodavati dnevno i na čas.
Individualnom robu, svojini gospodara,
egzistencija je obezbeđena, ma kako
mizerna ona mogla biti, jer je to u
gospodarovom interesu. Individualni
proleter, koji kao da je vlasništvo cele
buržoaske klase koja kupuje njegov rad
kada je on nekome potreban, nema
obezbeđenu egzistenciju. Egzistencija je
osigurana samo klasi kao celini.
Rob je van konkurencije; proleter je u
njoj i oseća svu njenu žestinu.
Rob predsavlja stvar, nije član društva.
Stoga, rob može imati bolju egzistenciju
nego proleter, dok proleter pripada višoj
fazi društvenog razvoja, i stoji na višem
društvenom nivou od roba.
Rob se oslobađa kada od svih odnosa
privatnog vlasništva ukine samo robovski
odnos i time postane proleter; proleter se
može osloboditi samo ukidanjem privatne
svojine uopšte.
8. Na koji način se proleteri razlikuju
od kmetova?
Kmet poseduje i koristi sredstvo za
proizvodnju, parče zemlje, u zamenu za
koju daje deo svog proizvoda i deo svojih
radnih usluga.
Proleter radi sa sredstvima za proizvodnju
drugoga, za račun drugoga, u zamenu za deo
proizvoda.
Kmet daje, proleter prima. Kmet ima
obezbeđenu egzistenciju, proleter nema.
Kmet je van konkurencije, proleter je u
njoj.
Kmet se oslobađa na jedan od tri načina:
ili prebegne u grad i tamo postaje
zanatlija; ili umesto proizvoda i usluga
daje novac svom gospodaru i tako postaje
slobodni zakupac; ili zbaci svog feudalnog
gospodara i sam postane vlasnik. Ukratko,
na jedan ili drugi način, ulazi u
vlasničku klasu i konkurenciju. Proleter
se oslobađa ukidanjem konkurencije,
privatnog vlasništva, i svih klasnih
razlika.
9. Na koji način se proleteri razlikuju
od zanatlija?
[...]
10. Na koji način se proleteri
razlikuju od manufakturnih radnika?
Manufakturni radnik 16-18og veka je još
uvek imao, ali sa nekoliko izuzetaka,
sredstvo za proizvodnju u sopstvenom
vlasništvu - svoj porodični razboj, parče
zemlje koji je obrađivao u slobodno vreme.
Proleter nema ništa od ovoga.
Manufakturni radnik je skoro uvek živeo na
selu i u manje-više patrijarhalnom odnosu
sa svojim zemljoposednikom ili poslodavcem;
proleter živi, najvećim delom, u gradu i
njego odnos prema poslodavcu je čist
novčani odnos.
Manufakturni radnik biva otrgnut od svog
patrijarhalnog odnosa od strane krupne
industrije, gubi svu imovinu koju je još
uvek imao, i na ovaj način postaje
proleter.
11. Koje su bile neposredne posledice
industrijske revolucije i podele društva
na buržoaziju i proletarijat?
Prvo, sve niže i niže cene industrijskih
proizvoda koje su donele mašine potpuno su
uništile, u svim zemljama sveta, stari
manufakturni sistem ili industriju
baziranu na ručnom radu.
Na ovaj način, sve polu-varvarske zemlje,
koje su dotad bile manje više strane
istoriskom razvoju, i čije privrede su
bile bazirane na manufakturi, nasilno su
isterane iz svoje izolacije. Kupovale su
jeftinije engleske robe i dozvolile da
njihovi manufakturni radnici budu uništeni.
Zemlje koje hiljadu godina nisu
napredovale - na primer, Indija - temeljno
su revolucionisane, i čak je i Kina sada
na putu revolucije.
Došli smo do tačke gde nove mašine
izmišljene u Engleskoj lišavaju milione
kineskih radnika njihovih sredstava za
izdržavanje u roku od godinu dana.
Na ovaj način, krupna idustrija je dovela
sve ljude sveta u kontakt, spojila sva
lokalna tržišta u jedno svetsko, raširila
civilizaciju i progres svuda i stoga
obezbedila da šta god da se događa u
civilizovanim zemljama, ima reperkusije u
svim drugim zemljama.
Sledi da ako se radnici Engleske ili
Francuske sada oslobode, to mora podstaći
revoluciju u svim drugim zemljama -
revolucije, koje, pre ili kasnije, moraju
ostavriti oslobođenje njihovih
respektivnih radničkih klasa.
Drugo, gde god je kurpna industrija
zamenila manufakturu, buržoazija se
razvila u bogatstvu i moći u najvećem
stepenu i načinila sebe prvom klasom
zemlje. Rezultat je bio da gde god se ovo
dogodilo, buržoazija je preuela političku
moć u svoje ruke i time zamenila do tada
vladajuće klase, aristokratiju, majstore
gildi, i njihovog reprezenta, apsolutnu
monarhiju.
Buržoazija je uništila moć aristokratije,
plemstva, ukidanjem svih privilegija
poseda - drugim rečima, podvrgavanjem
zemljišnog vlasništva kupovini i prodaji,
i ukidanjem specijalnih privilegija
plemstva. Ona je uništila moć majstora
gildi ukidanjem gildi i zanatlijskih
privilegija. Na njihovo mesto, stavila je
konkurenciju - tj. stanje društva u kome
svako ima pravo da uđe u bilo koju granu
industrije, gde je jedina prepreka
nedostatak neophodnog kapitala.
Uvođenje slobodne konkurencije je stoga
javna dekleracija da su od sada članovi
društva nejednaki samo do stepena do kog
se razlikuju njihovi kapitali, da je
kapital odlučujuća sila, i da su stoga,
kapitalisti, buržoazija, postali prva
klasa u društvu.
Slobodna konkurencija je nužna za
formiranje krupne industrije, jer je to
jedino stanje društva u kome se kurpna
industrija može razviti.
Uništavanajem društvene moći plemstva i
gild-majstora, buržoazija je takođe
uništila njihovu političku moć. Uzdizanjem
sebe na stvarni položaj prve klase u
društvu, proglašava sebe takođe i
dominantnom političkom klasom. Ona ovo
čini kroz uvođenje reprezentativnog
sistema koji počiva na buržoaskoj
jednakosti pred zakonom i priznavanjem
slobodne konkurencije, i u svim evropskim
zemljama poprima oblik ustavne monarhije.
U ovim ustavnim monarhijama, samo oni koji
poseduju kapital su glasači - tj. samo
članovi buržoazije. Ovi buržoaski glasači
biraju predstavnike, i ovi buržoaski
predstavnici koristeći pravo da odbiju da
glasaju za poreze, biraju buržoasku vladu.
Treće, svuda se proletarijat razvija u
korak sa buržoazijom. Srazmerno tome kako
raste bogatstvo buržoazije, raste broj
proletera. Jer proletere može zaposliti
samo kapital, i pošto se kapital širi samo
kroz zapošljavanje rada, sledi da rast
proletarijata teče potpuno istim korakom
kao i rast kapitala.
Simultano, ovaj proces privlači članove
buržoazije i proletera zajedno u velike
gradove gde industrija može raditi
najprofitabilnije, i time bacajući mase
daje proleterima svest o njihovoj snazi.
Štaviše, što dalje teče ovaj proces, više
se izmišlja mašina koje štede rad, veći je
pritisak koji krupna industrha vrši na
nadnice, koje, kao što smo videli, tonu do
njihovog minimuma i time čine životne
uslove proletarijata sve nepodnošljivijim.
Rastuće nezadovoljstvo proletarijata se
stoga udružuje sa njegovom snagom da
pripremi proletersku socijalnu revoluciju.
12. Koje su bile dalje posledice
industrijske revolucije?
Krupna industrija je stvorila, kroz parnu
i druge mašine, sredstva beskrajne
ekspanzije industrijske proizvodnje,
ubrzavajući je, i snižavajući njene
troškove. Sa ovako povećanim sposobnostima
proizvodnje, slobodna konkurencija, koja
je nužno povezana sa krupnom industrijom,
poprimila je najekstreminje forme; mnoštvo
kapitalista je okupiralo industriju, i za
kratko vreme, više je proizvođeno nego što
je bilo potrebno.
Kao posledica, proizvedena dobra nisu
mogla biti prodata, i izbila je tzv.
komercijalna kriza. Fabrike su zatvarane,
vlasnici su bankrotirali, i radnici su
ostali bez hleba. Duboka beda je svuda
vladala.
Tokom vremena, viškovi proizvoda su
prodati, fabrike su opet počele da rade,
nadnice su rasle, i postepeno je biznis
postajao bolji nego ikada.
Ali nije mnogo vremena prošlo dok opet
nije proizvedeno previše roba i dok nije
izbila nova kriza, na isti način kao i
njena prethodnica.
Još od početka ovog (19.) veka, uslovi u
kojima se nalazila industrija su
konstantno fluktuirali između perioda
prosperiteta i perioda kriza; od pet do
sedam godina, nova kriza bi izbila, uvek
sa najvećim pritiscima na radnike, i uvek
su je pratila opšta revolucionarna
komešanja i deirektna opasnost po ceo
postojeći poredak.
13. Šta proizilazi iz ovih periodičnih
komercijanih kriza?
Prvo:
- Da, iako je krupna industrija u svojim
najranijim fazama stvorila slobodnu
konkurenciju, sada ju je prerasla;
- da su, za krupnu industriju,
konkurencija i uopšte individalistička
organizacija proizvodnje postale teret
kojeg se mora i hoće otarasiti;
da, dokle god krupna industrija ostane na
sadašnjem kursu, može biti održavana
jedino po cenu opšteg haosa svakih sedam
godina, svaki put preteći celoj
civilizaciji ne samo gurajući proletere u
bedu već i uništavajući velike delove
buržoazije;
-stoga, ili se krupna industrija mora
odreći sama sebe, što je apsolutno
nemoguće, ili to čini neizbežnom potpuno
novu organizaciju društva u kome
proizvodnjom neće više upravljati
međusobno konkurentni industrijski
individualisti već celo društvo koje
funkcioniše po konačnom planu i uzima u
obzir potrebe svih.
Drugo: da će krupna industrija, i
beskonačna ekspanzija proizvodnje koju ona
omogućava, učiniti mogućim socijalni
poredak u kome se proizvodi toliko da će
svaki član društva biti u mogućnosti da
koristi i razvije sve svoje snage i
veštine u potpunoj slobodi.
Stoga se čini da su osobine krupne
industrije, koje u današnjem društvu
proizvode bedu i krize, te koje će, u
drugačijoj društvenoj formi, ukinuti bedu
i ove katastrofalne depresije.
Sa najvećom jasnoćom vidimo da:
(i) Sva ova zla od sada treba pripisati
isključivo društvenom uređenju koje više
ne odgovara zahtevima realne situacije; i
(ii) da je moguće, kroz novi društveni
poredak, osloboditi se svih ovih zala.
14. Kakvo bi trebalo da bude ovo novo
društveno uređenje?
Pre svega, moraće da preuzme kontrolu nad
industrijom i svim granama proizvodnje iz
ruku uzajamno konkurišućih individua, i
zameni je sistemom u kome će se svim ovim
granama upravljati od strane društva kao
celine - to jest, u zajedničkom interesu,
po zajedničkom planu, i sa participacijom
svih članova društva.
Ono će, drugim rečima, ukinuti
konkurenciju i zameniti je asocijacijom.
Štaviše, pošto upravljanje industrijom od
strane individualaca nužno implicira
privatno vlasništvo, i pošto je
konkurencija u realnosti samo način i
forma u kojoj se izražava kontrola nad
industrijom od strane vlasnika privatne
svojine, sledi da se privatno vlasništvo
ne može odvojiti od konkurencije i
individualnog upravljanja industrijom.
Privatno vlasništvo, stoga, mora biti
ukinuto i na njegovo mesto mora doći
zajedničko korišćenje svih sredstava za
proizvodnju i distribucija svih priozvoda
u skladu sa zajedničkim dogovorom - rečju,
ono što se zove komunalno vlasništvo nad
dobrima.
Činjenica je da je ukidanje privatne
svojine, bez sumnje, najkraći i
najznačajniji način da se okarakteriše
revolucija u celom društvenom uređenju
koju je razvoj industrije učinio nužnom -
i zbog toga je opravdano zagovaraju
komunisti kao svoj glavni zahtev.
15. Nije li ukidanje privatne svojine
bilo moguće ranije?
Ne. Svaka promena u društvenom uređenju,
svaka revolucija u vlasničkim odnosima,
nužna je posledica stvaranja novih
proizvodnih snaga kojima više ne
odgovaraju stari svojinski odnosi.
Privatna svojina nije oduvek postojala.
Kada je krajem srednjeg veka nastao novi
način proizvodnje koji nije mogao biti
ostvaren kroz tada postojeće feudalne i
esnafske vlasničke forme, manufaktura,
prerasla je stare vlasničke odnose,
stvorila novu vlasničku formu, privatno
vlasništvo. I za manufakturu i za
najraniju fazu razvoja krupne industrije,
privatno vlasništvo je jedina moguća forma
vlasništva; socijalni poredak koji se na
njoj bazira je jedini mogući socijalni
poredak.
Dokle god nije moguće proizvoditi toliko
da bude dovoljno za sve, sa više ostataka
za ekspanziju društvenog kapitala i
proširenje proizvodnih snaga - dokle god
to nije moguće, mora postojati vladajuća
klasa kojia će upravljati upotrebom
društvenih proizvodnih snaga, i siromašna,
ugnjetena klasa. Kako se ove klase
konstituišu zavisi od stepena razvoja.
Poljoprivredni srednji vek nam je dao
barona i kmeta; gradovi poznog srednjeg
veka su nam prikazali esnafskog majstora i
kalfu i nadničara; 17. vek ima svoje
manufakturne radnike; 19. ima vlasnike
velikih fabrika i proletere.
Jasno je da, do sada, proizvodne snage
nikada nisu bile razvijene do tačke na
kojoj bi bilo moguće proizvedeno za sve, i
da je privatno vlasništvo postalo teret i
barijera u odnosu na dalji razvoj
proizvodnih snaga.
Sada je, kako bilo, razvoj krupne
industrije je otpočeo novi period. Kapital
i proizvodne snage su razvijeni do
neviđenih razmera, i sredstva se mogu
multiplicirati bez granica u bliskoj
budućnosti. Štaviše, proizvodne snage su
koncentrisane u rukama nekoliko buržuja,
dok ogromne mase ljudi sve više i više
padaju u proletarijat, njihova situacija
postaje bednija i nepodnošljiva u odnosu
na rast bogatstva buržoazije. I konačno,
ove moćne i lako proširive proizvodne
snage su toliko prerasle privatno
vlasništvo i buržoaziju, da u svakom
trenutku prete da pokrenu najnasilnije
potrese u društvenom poretku. Sada, pod
ovim uslovima, ukidanje privatnog
vlasništva je postalo ne samo moguće već i
apsolutno nužno.
16. Da li će biti moguće ukidanje
privatne svojine mirnim putem?
Bilo bi poželjno da se tako desi, i
komunisti su sigurno poslednji koji bi se
tome protivili. Komunisti samo isuviše
dobro znaju da su zavere ne samo
beskorisne, već i štetne. Isuviše dobro
znaju da se revolucije ne prave s namerom
i arbitrarno, već da su, svuda i oduvek,
bile nužna posledica uslova koji su bili
potpuno nezavisni od volje i pravca
individualnih partija i celih klasa.
Ali takođe vide da je razvoj proletarijata
u skoro svim civilizovanim zemljama
nasilno potiskivan, i da ga na ovaj način
protivnici komunizma svim svojim
postupcima guraju ka revoluciji. Ako
ugnjeteni proletarijat na posletku bude
primoran da pribegne revoluciji, onda ćemo
mi komunisti braniti interese proletera
delima, kao što ih sada branimo rečima.
17. Da li će biti moguće ukinuti
privatno vlasništvo jednim udarcem?
Ne, kao što postojeće proizvodne snage ne
mogu biti uvećane jednim udarcem do nivoa
koji je potreban za stvaranje komunalnog
društva.
Najverovatnije je da će proleterska
revolucija transformisati postojeće
društvo postepeno i da će biti sposobna da
ukine privatnu svojinu tek kada sredstva
za proizvodnju budu raspoloživa u
dovoljnoj količini.
18. Kakav će biti tok ove revolucije?
Pre svega, uspostaviće se demokratski
ustav, i kroz njega, direktna ili
indirektna dominacija proletarijata.
Direktna u Engleskoj, gde su već sada
proleteri većina. Indirektnu u Francuskoj
i Nemačkoj, gde se većina ne sastoji samo
od proletera, već i od sitnih seljaka i
sitnih buržuja koji se nalaze u procesu
padanja u proletarijat, čiji su politički
interesi sve više zavisni od proletarijata,
i koji stoga moraju uskoro da se prilagode
zahtevima proletarijata. Možda će trebati
još jedna broba, ali rezultat može biti
samo pobeda proletarijata.
Demokratija bi bila potpuno beskorisna
proletarijatu ako ne bi bila odmah
iskorišćena kao sredstvo za donošenje mera
upravljenih protiv privatnog vlasništva i
ka obezbeđenju životnog standarda
proletarijata. Najvažnije mere, koje su
nužni rezultat postojećih odnosa, su:
(i) Ograničavanje privatnog vlasništva
kroz progresivno oporezivanje, visoke
poreze na nasledstvo, ukidanje
nasleđivanja po pobočnim linijama (braća,
nećaci, itd.), prisilne zajmove, itd.
(ii) Postepena eksproprijacija
zemljoposednika, industrijalista,
železničkih magnata i brodovlasnika,
delimično kroz konkurenciju od strane
državne industrije, delimično kroz
kompenzaciju u formi obveznica.
(iii) Konfiskacija sve imovine svih
imigranata i pobunjenika protiv većine
naroda.
(iv) Organizacija rada ili zaposlenja
proletera na zemlji u javnom vlasništvu, u
fabrikama i radionicama, sa ukidanjem
konkurencije među radnicima i sa obaveznom
vlasnika fabrika, dok postoje, da plaćaju
plate iste visine kao i one koje plaća
država.
(v) Jednaka obaveza svih članova društva
da rade do potpunog ukidanja privatne
svojine. Formiranje industrijskih armija,
posebno za poljoprivredu.
(vi) Centralizacija novca i kredita u
rukama države kroz nacionalnu banku i
državni kapital, potiskivanje svih
privatnih banaka i bankara.
(vii) Formiranje brojnih nacionalnih
fabrika, radionica, železnica, brodova;
kultivisanje novih zemljišnih površina, i
poboljšanje zemljišta koje se već obrađuje
- sve u skladu sa rastom kapitala i radne
snage koji stoje na raspolaganju naciji.
(viii) Obrazovanje sve dece, od trenutka
kada napuste majčino staranje, u
nacionalnim ustanovama o državnom trošku.
Obrazovanje i proizvodnja zajedno.
(ix) Konstrukcija, na javnom zemljištu,
velikih palata kao što su komunalni
stanovi za povezane grupe građana
uključene i u industriju i u zemljoradnju
i kombinovanje prednosti urbanih i
ruralnih uslova u njihov stil života,
izbegavajući jednostranost i štetne
posledice oba.
(x) Uništavanje svi nezdravih i loše
sagrađenih stanova u urbanim oblastima.
(xi) Jednako pravo nasleđivanja za bračnu
i vanbračnu decu.
(xii) Koncentracija svih sredstava
transporta u rukama nacije.
Nemoguće je, naravno, izvesti sve ovo
odjednom. Ali će jedno uvek za sobom
povlačiti drugo. Kada se lansira prvi
radikalan napad na privatno vlasništvo,
proletarijat će biti primoran da ide sve
dalje, da sve više koncentriše u rukama
države sav kapital, svu poljoprivredu, sav
transport, svu trgovinu. Sve navedene mere
su usmerene ka ovom cilju; i postaće
izvodjive i sposobne za proizvedu
grupišući efekat tačno do onog stepena na
kom će proletarijat, kroz svoj rad,
uvećati proizvodne snage zemlje.
Konačno, kad sav kapital, sva proizvodnja,
sva razmena budu u rukama nacije, privatno
vlasništvo će samo nestati, novac će
postati izlišan, a proizvodnja će se
toliko razviti a čovek toliko promeniti da
će društvo moći da se otarasi svih starih
ekonomskih navika koje su preostale.
19. Da li će biti moguće da se ova
revolucija odigra samo u jednoj zemlji?
Ne. Stvaranjem svetskog tržišta, krupna
industrija je već povezala sve ljude
Zemlje, i posebno civilizovane narode, u
tako bliske odnose jednih sa drugima da
niko nije nezavisan od toga šta se događa
drugima.
Dalje, koordinisala je društveni razvoj
civilizovanih zemalja do tolikog stepena,
da su u njima buržoazija i proletarijat
postali odlučujuće klase, a njihova
međusobna borba najznačajnija. Sledi da
komunistička revolucija neće biti
nacionalni fenomen već se mora odigrati
simultano u svim civilizovanim zemljama -
to jest, bar u Engleskoj, Americi,
Francuskoj i Nemačkoj.
U svakoj od ovih zemalja će se razviti
brže ili sporije, zavisno od toga da li ta
zemlja ima razvijeniju ili manje razvijenu
industriju, veće bogatstvo, značajniju
masu proizvodnih snaga. Stoga, ići će
najsporije u Nemačkoj gde će nailaziti na
najveće prepreke, najbrže i sa najmanje
poteškoća u Engleskoj. Imaće moćan uticaj
na ostale zemlje sveta, i radikalno će
promeniti kurs razvoja koje su do sada
pratile, značajno ga ubrzavajući.
To je univerzalna revolucija, i shodno
tome, imaće univerzalni domet.
20. Koje će biti posledice konačnog
nestanka privatnog vlasništva?
Društvo će uzeti sva sredstva proizvodnje
i trgovine, kao i razmenu i distribuciju
proizvoda, iz ruku privatnih kapitalista i
upravljati njima u skladu da planom koji
se bazira na raspoloživosti resursa i
potrebama celog društva. Na ovaj način,
što je najvažnije, biće ukinute sve loše
posledice koje se sada vezuju za krupni
kapital.
Više neće biti kriza; proširena
proizvodnja, koja u sadašnjem društvu
znači hiperprodukciju i stoga odlučujući
uzrok bede, biće nedovoljna i trebaće da
se mnogo više proširi. Umesto stvaranja
bede, hiperprodukcija će prevazići
elementarne zahteve društva da obezbedi
satisfakciju potreba svih; stvaraće noev
potrebe, i u isto vreme, sredstva njihovog
zadovoljenja. Postaće uslov, ali i
stimulus, novog progresa, koji više neće
bacati društveni poredak u konfuziju, kao
što je to činio progres u prošlosti.
Krupna industrija, oslobođena pritisaka
privatnog vlasništva, doživeće takvu
ekspanziju da ćemo ono što danas vidimo
smatrati sitnim kao što manufaktura
izgleda sitnom u poređenju sa krupnom
industrijom našeg vremena. Razvoj
industrije će omogućiti društvu dovoljnu
masu proizvoda da zadovolji svačije
potrebe.
Isto će važiti za poljoprivredu, koja
takođe pati od pritisaka privatnog
vlasništva, i koju koči podela privatnih
poseda na male parcele. Ovde, postojeća
poboljšanja i naučne procedure će biti
primenjeni u praksi, rezultujući skokom
napred koji će društvu obezbediti sve
proizvode koji su mu potrebni.
Na ovaj način, takvo mnoštvo dobara će
moći da zadovolji potrebe svih članova
društva.
Podela društva u različite, međusobno
neprijateljske klase će onda postati
nepotrebna. Zaista, ne samo da će biti
nepotrebna, već i neodrživa u novom
društvenom poretku. Postojanje klasa
potiče od podele rada, a podela rada,
kakva je do danas poznata, kompletno će
nestati. Jer mehanički i hemijski procesi
nisu dovoljni da dovedu industrijsku i
poljoprivednu proizvodnju do nivoa koji
smo opisali; kapaciteti čoveka koji ih
koristi takođe zahtevaju odgovarajući
razvoj.
Baš kao što su seljaci i manufakturni
radnici poslednjeg veka izmenili ceo svoj
način života i postali prilično drugačiji
ljudi kada su uvučeni u krupnu idustriju,
na isti način, komunalna kontrola nad
proizvodnjom od strane celog društva, i
rezultujući novi razvoj, zahtevaće potpuno
drugačiju vrstu ljudskog materijala.
Ljudi više neće biti, kao što su danas,
potčinjeni jednoj grani proizvodnje,
vezani za nju, eksploatisani od strane nje;
neće više razvijati neke svoje veštine na
račun drugih; neće više znati samo jednu
granu, ili jednu granu jedne grane
proizvodnje. Čak i današnja industrija
nalazi da su takvi ljudi sve manje korisni.
Industrija koju kontroliše društvo kao
celina, i koja radi po planu,
pretpostavlja potpuna ljudska bića, sa
ravnomerno razvijenim veštinama, sposobnim
da vide sistem proizvodnje u celosti.
Forma podele rada koja nekoga čini
seljakom, drugog obućarom, trećeg radnikom
u fabrici, četvrtog berzanskim mešetarom,
već je potkopana mašinerijom i potpuno će
nestati. Obrazovanje će omogućiti mladim
ljudima da se brzo upoznaju sa čitavim
sistemom proizvodnje i da prelaze iz jedne
u drugu granu u skladu sa potrebama
društva ili njihovim opredeljenjima. To će
ih, stoga, osloboditi jednostranog
karaktera koji današnja podela rada stvara
kod svake individue. Komunističko društvo
će, na ovaj način, omogućiti svojim
članovima da mu stave sve svoje veštine na
raspolaganje. Ali, kada se ovo desi, klase
će nužno nestati. Sledi da je društvo
organizovano na komunističkoj osnovi
nekompatibilno sa postojanjem klasa, sa
jedne strane, i da sama izgradnja takvog
društva daje sredstva ukidanja klasnih
razlika sa druge.
Posledica toga je da je razlika između
grada i sela osuđena na nestanak.
Upravljanje poljoprivredom i industrijom
od strane istih ljudi je, pre nego od
strane dve različite klase ljudi, ako ne
samo iz materijalih razloga, nužan uslov
komunističke asocijacije. Nestanak
poljoprivredne populacije na zemljištu,
zajedno sa prenaseljenom gradskom
populacijom u velikim gradovima, uslov je
koji odgovara nerazvijenom stanju i
poljoprivrede i industrije i već sada se
može osećati preprekom daljeg razvoja.
Ova opšta kooperacija svih članova društva
u cilju planske eksploatacije proizvodnih
snaga, ekspanzija proizvodnje do tačke gde
će zadovoljiti potrebe svih, ukidanje
stanja u kome se potrebe jednih
zadovoljavaju na račun potreba drugih,
kompletna likvidacija klasa i njihovih
konflikata, zaokružen razvoj kapaciteta
svih članova društva kroz eliminaciju
postojeće podele rada, kroz industrijsko
školovanje, kroz uključivanje u raznovrsne
aktivnosti, kroz participaciju svih u
zajedničkom zadovoljstvu, kroz kombinaciju
grada i sela - ovo su najvažnije posledice
ukidanja privatnog vlasništva.
21. Kakav će biti uticaj komunističkog
društva na porodicu?
Transforisaće odnose između polova u
potpuno privatnu stvar koja se tiče samo
zainteresovanih strana i u koje društvo
nema priliku da interveniše. To se može
postići pošto se ukida privatno vlasništvo
i deca obrazuju na komunalnoj osnovi, i na
ovaj način se uklanjaju dve osnove
tradicionalnog braka - zavisnost
ukorenjena u privatnom vlasništvu, žene od
muškarca, i dece od roditelja.
I ovde leži odgovor na povike visoko
moralnih filistara protiv "zajednice žena".
Zajednica žena je stanje koji pripada
isključivo buržoaskom društvu i koje svoj
potpuni izraz nalazi danas u prostituciji.
Ali prostitucija je bazirana na privatnom
vlasništvu i pada sa njim. Stoga,
komunističko društvo, umesto da stvori
zajednicu žena, u stvari je ukida.
22. Kakav će biti stav komunizma prema
postojećim nacijama?
[...]
23. Kakav će biti stav prema postojećim
religijama?
Kakav jeste.
24. Kako se komunisti razlikuju od
socijalista?
Tzv. socijalisti se dele u tri kategorije.
[ Reakcionarni socijalisti: ]
Prva kategorija se sastoji od ostataka
feudalnog i patrijarhalnog društva koje je
već uništeno, koje se i danas i dalje
uništava, od strane krupne industrije i
svetske trgovine, i njihovog proizvoda,
buržoaskog društva. Ova kategorija
zaključuje, na osnovu zala postojećeg
društva, da se feudalno i patrijarhalno
društvo mora vratiti jer je bilo slobodno
od ovakvih zala. Na jedan ili drugi način,
svi njihovi predlozi su usmereni u ovom
pravcu.
Ova kategorija reakcionarnih socijalista,
uprkos njihovom navodnom partizanstvu i
skandaloznim suzama zbog bede
proletarijata, ipak se energično protivi
komunistima iz sledećih razloga:
(i) Oni teže nečemu što je potpuno
nemoguće.
(ii) Teže da uspostave vlast aristokratije,
esnafskih majstora, sitnih sopstvenika, i
njihovu pratnju apsolutnih ili feudalnih
monarha, činovnika, vojnika, i sveštenika
- društvo koje je, budimo sigurni, bilo
bez zala savremenog društva ali koje je sa
sobom nosilo bar još toliko drugih zala,
čak bez pružanja mogućnosti ugnjetenim
radnicima da se oslobode putem
komunističke revolucije.
(iii) Čim proletarijat postane
revolucionaran i komunistički, ovi
reakcionarni socijalisti pokazuju svoje
prave boje odmah se svrstavajući uz
buržoaziju protiv proletera.
[ Buržoaski socijalisti: ]
Druga kategorija se sastoji od prirepaka
današnjeg društva koji su se uplašili za
svoju budućnost zbog zala koje ono nužno
proizvodi. Ono što žele, je stoga, da
očuvaju ovo društvo i da se oslobode zala
koja su mu inherentna.
U tom cilju, neki predlažu neke mere
blagostanja - dok drugi istupaju sa
grandioznim reformama sistema koje su, pod
maskom re-organizacije društva, u stvari
usmerene u cilju očuvanja njegovih temelja,
i stoga života postojećeg društva.
Komunisti se moraju odlučno boriti protiv
ovih buržoaskih socijalista jer oni rade
za neprijatelje komunista i štite društvo
koje komunisti žele da sruše.
[ Socijal-demokrate: ]
Konačno, treća kategorija se sastoji od
socijal-demokrata kojima se sviđaju neke
od mera koje zagovaraju komunisti, kao što
je opisano u Pitanju br. 18, ali ne kao
deo tranzicije ka komunizmu, kako bilo,
već kao mere koje veruju da će biti
dovoljne da ukinu bedu i zla savremenog
društva.
Ove socijal-demokrate su ili proleteri
kojima još uvek nisu dovoljno jasni uslovi
oslobođenja njihove klase, ili su
predstavnici sitne buržoazije, klase koja,
pre postizanja demokratije i
socijalističkih mera kojima daje podsticaj,
ima mnogo zajedničkih interesa sa
proletarijatom.
Sledi da će, u trenucima akcije, komunisti
morati da dođu do sporazuma sa ovim
socijal-demokratama, i uopšte, koliko je
to moguće, vode istu politiku - uz uslov
da ovi socijalisti ne ponude svoje usluge
vladajućoj bružoaziji i napadnu komuniste.
Jasno je da ova forma kooperacije u akciji
ne isključuje diskusiju o razlikama.
_________________
PROLETERI SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE!!!
|
||||||||||||||||||