Home
 

SKJ u Srbiji

Republički komitet

Beograd

26.-27. mart 2005.

 

Referat predsednika RK SKJ u Srbiji, Olajoš Nađ Mikloša,

 na I. konferenciji KP i RP Jugoslavije

 

Položaj radništva u Srbiji, delovanje SKJ u Srbiji i pravci zajedničkog delovanja komunističkih i radničkih organizacija u Jugoslaviji

I. Inicijativa drugova iz Bosne i Hercegovine da se organizuje prva jugoslovenska  konfrerencija komunističkih i radničkih partija od velikog je značaja. To da se danas dogovaraju progresivni ljudi iz čitave zemlje, a već sutra biće u zajedničkoj akciji, otvara šire horizonte i signalizira našim građanima da opstoje političke snage koje su spremne zaustaviti daljnje urušavanje i krenuti suprotnim pravcem, ka prosperitetu naših naroda i narodnosti.  Ova inicijativa podudara se i sa zaključcima vanredne konferencije SKJ u Srbiji, ali smo uspeli doći samo do regionalnih i bilateralnih skupova.

Razbijanje Jugoslavije, SKJ, kao i civilizacijskih vrednosti Titove Jugoslavije započeto je krajem osamdesetih godina. Ubrzo je donet zakon o privatizaciji i ukidanju društvene svojine. Mi to ocenjujemo kao čin kontrarevolucije, što potvrđuje kasniji sled događaja i posledica (restitucija, Zakon o penzijama četnika, nestanak srednje klase, građanski ratovi, ko je na vlasti, itd.) Radničkog pokreta ili radničke klase u smislu organizovanog, jedinstvenog delovanja sa ciljem oslobađanja klase u Srbiji nema. Ima pojedinačnog ispoljavanja bunta po preduzećima i sve jačeg otpora privatizaciji, jer se u većini formi na poštuju ugovori o kupovini – naročito obaveze prema radnicima. U Srbiji je uspostavljen divlji liberalni kapitalizam, kojeg čine 5% bogataša i političke elite a svi ostali su najamni radnici. Da, mi smo najamnici onih koji su se obogatili na nesreći ogromnog broja građana Jugoslavije, naših drugova, žena i dece. Socijalno-ekonomski posmatrajući, društveno uređenje, iako u 21 veku, u Srbiji je kao između 1930. i 1940. godine. Zato su netačne teške podvale i imputiranja da mi komunisti želimo ići nazad, želimo staro!?

Tranzicija, odnosno pokušaj obnove kapitalizma imao je podršku i zaposlenih zbog toga što je veliki broj radnika naseo na prevaru da će postati akcionari, deoničari, itd. “Dobro su prošli” samo radnici u nekoliko firmi kao što su Apatinska pivara, Knjaz Miloš, neke mlekare, itd. Minuli rad i velike svote evra otišlau potrošna dobra i trenutno zadovoljstvo brzo će se rasplinuti kada se radnici zapitaju: a gde će raditi  moja deca, unuci? Privatizovana preduzeća ne odbacuju očekivane razulatate već proizvode armiju nezaposlednih čiji broj po opštinama u Srbiji iznosi 25 - 40%. Veliki broj preduzeća je, zarad sniženja njihove cene, u stečaju ili radi sa malim kapacitetom. Veliki broj radnika radi na crno, izložen najgrubljoj eksploataciji. Lažna statistika prikazuje da je prosek plate oko 200 evra, ali u stvari mnogi  zarađuju od 7 - 10.000 dinara. Nesrazmerno je velik broj penzionera prema broju prijavljenih radnika, a prosećna penzija je oko 5.500 dinara. U Srbiji bolje radi jedino prehrambena i prerađivačka industrija. Zvanično se prikazuje da je u Srbiji rast proizvodnje naspram 2003. godine oko 7%. Prošlogodišnji dobar rod zbog povoljnih vremenskih uslova, mnogim seljacima još uvek nije isplaćen. Seoska domaćinstva imaju u proseku 3 ha zemlje i potpuno su siromašna. Ministarstvo ih upućuje da se registruju kao firme i da se moraju sami snalaziti na tržištu. Uvoz je liberalizovan i uništava i onako slabu poljoprivredu. Svetski poznati agrokombinati i zadruge su ili razbijeni ili su u stečaju.

Nacionalističke elite započele su građanske ratove uz pomoć stranog faktora da bi profitirale teritorijama i pljačkom društvene imovine i sada naplaćuju svoje kupovinom firmi u bescenje. U najtežoj situaciji u Srbiji nalazi se omladina. Besperspektivnost, nedostatak radnih mesta, njihova zloupotreba radi osvajanja vlasti, uništavanje moralnih vrednosti, prisiljava ih na razne poroke, povećava se maloletnička delikvencija. U jednoj anketi u 2004. godini čak 75% mladih se izjasnilo da bi najradije otišli u inostranstvo. U mnogim firmama nema sindikata, ili gazde upravljaju sindikatom. Do kolektivnih ugovora sa poslodavcem veoma se teško dolazi i radnici su potpuno bez zaštite, a kad je zatraže sudski procesi traju godinama. Reprezentativni sindikati su Savez samostalnih sindikata i Nezavisni sindikat. Oni često galame na vlast, ali je pritajeno podržavaju, glođu se međusobno oko sindikalne imovine, dok su radnici razbijeni. Broj registrovanih sindikata je iznad 400, dok političkih partija i stranaka ima preko 300. 

 II. SKJ u Srbiji ima svoj put razvoja od SK-PJ,  do KPJ Srbije i sada KPJ u Srbiji. Mi se rukovodimo progrmom i statutom SKJ usvojenom  na 16. kongresu u Kotoru decembra 1994. godine. Taj program se temelji na programu iz 1958 godine, s timda je dopunjen pravcima delovanja u novim uslovima:

1. SKJ u Srbiji nastavlja i u novim uslovima izgrađuje tradiciju Komunisticke partije. Mi smo ostali komunisti Titovog kova, dosledni poštovaoci pozitivnih tekovina socijalizma.

–      Sa novim ljudima, novim oblicima borbe, imajuci u vidu pouke i iskustva od 1919 – 1989. godine možemo i hoćemo ponovo izgraditi društvo sa čovekom u centru. Osnovno programsko opredeljenje nase partije i dalje je:

–      socijalizam na osnovama društvene svojine i samouporavljanja,

–      ravnopravnost naroda i narodnosti,

–      Jugoslavija od Triglava do Devdelije,

–      sloboda, nezavisnost i nesvrtstanost naše domovine.

2. SKJ nije priznao, niti će priznati razbijanje SFRJ, jer je ono rezultat uzurpacije prava od strane najbogatijih država sveta i nacionalistickih elita po republikama i pokrajinama. Razbijanje je nelegalno i nelegitimno, suprotno volji i interesima naroda i narodnosti SFRJ – koje o tome niko nije pitao – a u funkciji politike novog svetskog poretka.

3. Mi smo dosledni protivnici globalizacije, zalažući se za nezavisnost i nesvrstanost nase zemlje. Zalažamo se za  raspisivanje referenduma o pristupanju "Partnerstvu za mir", NATO kao i u EU.

Globalizacija je novi oblik neokolonijalizma, koju predvode SAD preko multinacionalnih kompanija sa ciljem pljačke materijalnih dobara i potčinjavanja prvenstveno nerazvijenih zemalja.

Ciljevi globalizacije u Jugoslaviji su:

–      potpuna i obavezna privatizacija,

–      smanjenje broja radnika i nadnica,

–      smanjenje socijalnih davanja.

4. Mi komunisti smo protiv ove bezočne pljačke kroz privatizaciju. Sadašnje i dosadašnje reforme donose bolji zivot samo onima koji već 16 godina pljačkaju društvenu imovinu i time osiromašuju ogromnu većinu stvaralaca profita.

5. Sprečavanje dalje privatizacije drustvenih preduzeća i drustvene imovine, osnovni je preduslov sprečavanja potpunog gubitka samostalnosti i i identiteta države i zato je moralna obaveza građana, a prvenstveno radnika, da se energično suprotstave tom procesu otimačine.

6. U prioritete spoljne politike SKJ u Srbiji ubraja:

–      stvaranje uslova za povratak izbeglih i raseljenih lica sa nedavno ratom zahvaćenih područja i njihovo obeštećenje;

–      podnošenje zahteva za nadoknadu štete prouzrokovane agresijom NATO alijanse;

–      reaktiviranje Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih sa ciljem obnavljanja jedinstva pokreta i vraćanje njegovim izvornim principima, prvenstveno miroljubivoj koegzisenciji, aktualiziranje borbe protiv narastajućeg neokolonijalizma, uspostavljanje novih i pravednijih međunarodnih odnosa i raspuštanje NATO alijanse;

–      angažovanje na reafirmaciji temeljnih principa OUN, da budu organ svih nacija i zemalja, a ne organ najrazvijenijih kapitalističkih zemalja. To ostvariti delovanjem u organima i institucijama UN u saradnji sa nesvrstanim zemljama i samostalno;

–      uspostavljanje saradnje sa svim komunističkim i radničkim partijama;

–      saradnja sa oslobodilačkim i revolucionarnim pokretima u svetu u borbi protiv neokolonijalizma i novog svetskog poretka.

Kosovo i Metohija, kao deo teritorije Srbije pod okupacijom je NATO, preobučenog u snage UN, po rezoluciji 1244. Građani na Kosovu i Metohiji koji su izbegli u Srbiju postali su kolateralna šteta sukoba velikoalbanskog i velikosrpskog nacionalizma. UNMIK i KFOR u velikoj meru potpomažu separatističke snage na Kosovu i Metohiji. Komunisti na Kosovu su u ilegali i razbijeni. SKJ u Srbiji zalaže se za multietničko Kosovo i Metohiju, sa visokim stepenom autonomije u Srbiji,  za život i rad na Kosovu po ugledu na primer Bore i Ramiza.

Delovanje SKJ u Srbiji nije na potrebnom, optimalnom novou, niti je u skladu sa očekivanjima i realnim potrebama.  Na zadnje lokalne izbore građani u Srbiji izašli su u malom broju, oko 40%, što jasno ukazuje na nezadovoljstvo postojećim stanjem. Infrastruktura partije nedovoljno je izgrađena i taj posao je prioritetan za organe partije. U Srbiji postoji osam komunističkih i radničkih partija, koje ovako razjedinjene čine marginalnu političku snagu koja ne može izaći na republičke i savezne izbore. U rukovodstvu SKJ u Srbiji pored ljudi odanih partiji, nema dovoljno masovika i “neophodne psihičke stabilnosti i optimizma” (Stevan Mirković, “Bravar je bio bolji”).

Uz velike napore izdaje se list “Stvarnost”, leci i WEB informatori. Postoje dva WEB sajta: na nivou RK i Komunista Subotice. Naše opredeljenje da se formiraju i podrže NVO i organizacije simpatizera jugoslovenske orijentacije sve više nailazi na razumevanje. To se odnosi na formiranje Centra – Tito koji zadnjih meseci ima veoma uspešne promocije knjige “Bravar je bio bolji”. Taj prilaz šireg formata omogućio je SKJ u Srbiji u Subotici, zajedno sa ekološkom strankom (Vuka Bojovića), IV. Mini Jugoslavijom i Centrom – Tito da imaju 3 odbornika u SO Subotica i postanu parlamentarne u lokalu. To je primer i motiv za druge, da se može – uz ogroman rad i nesebično zalaganje.

Izbacivanje SK iz preduzeća i ustanova dovelo je prekida veze sa radništvom i u toku su akcije da se to sadejstvo od životnog značaja ponovo uspostavi. U propagandi moramo naglašavati da su ugrožena osnovna ljudska prava u Srbiji: pravo na rad i život dostojan čoveka, a protiv diskriminacije zbog političkog mišljenja, protiv nedostatka osnovne zaštite na radu, protiv nedozvoljavanja sindikalnog organizovanja, itd . Štrajkovi – udarci na profit – klasna borba – participiranje u vlasti – osvajanje vlasti – mora biti put naše borbe, kojeg se SKJ u Srbiji nikad ne odriče.

Mi stalno moramo imati u vidu dve pouke:

1.      Da su kontrarevoluciji doprinele slabosti SKJ u organizovnju, idejnom i moralnom vaspitavanju, u borbi protiv birokratizma i nacionalizma;

2.      Da je kratko vreme od 1945 – 1988. bilo dovoljno da se realizuje deo programa SKJ koji je za rezultat imao: “Neuporedivo bolji život radnika i većine ljudi u SFRJ od života koji su imali u kapitalizmu i koji imaju danas (“Bravar je bio bolji”, str. 92)

III. Zbog svega napred rečenog mi prihvatamo formiranje i učešće u radu koordinacionog odbora komunističkih i radnički partija: na paritetnoj, ravnopravnoj osnovi, da se odlučuje konsenzusom, da se sednice održavaju dogovorno uvek u drugoj sredini. Kao mogućnosti za saradnju mi predlažemo:

1.      Podsticanje ekonomske saradnje, saobraćajnih veza, društvenih odnosa, kulturne i sportske saradnje

2.      Izdavanje lista, pisanje u listove, internet, učešće u izdavačkoj delatnosti

3.      Međusobno učešće na tribinama i idejnom i političkom osposobljavanju članstva. Razmena iskustava i specifičnosti različitih uslova

4.      Oživljavanje “Crvenog barjaka” kao razmenu isustava radničke borbe, o praticipaciji, o samoupravljanju

5.      Susreti mladih 25. maja i u drugim prilikama

6.      Podsticanje saradnje opštinskih i regionalnih organizacija komunističkih i radničkih partija

7.      Međunarodna saradnja.

 

PRVA JUGOSLOVENSKA KONFERENCIJA

U Beogradu, su se 26 i 27.marta 2005.godine, na Prvoj jugoslovenskoj Konferenciji komunistickih i radnickih partija, sastali predstavnici Hrvatskih komunista, Radnicko/komunisticke partije BiH,  SKJ u Srbiji  SKJ / Komunisti Crne Gore i Reformirane Komunisticke partije Makedonije.  U nemogucnosti da prisustvuju Konferenciji poruku podrske su poslali predstavnici Nezavisnog komunistickog  odbora Slovenije.

Ucesnici Konferencije su analizirali sadasnju situaciju u svojim republikama i utvrdili istovetnost drustvenih problema. Sadasnje jugoslovenske drzave su ekonomski i politicki podredjene centrima svetskog kapitala, sto je dovelo do ekonomskog propadanja i socijalnog raslojavanja.

Imajuci u vidu nuznost jugoslovenskih integracija, ucesnici Konferencije  su odlucili da:

-  formiraju odbor za koordinaciju aktivnosti

-  donesu dekleraciju o potrebi rada na tesnjem povezivanju svih prostora bivse jugoslavije,

-  organizuju propagandno-politicke i naucne aktivnosti u interesu socijalno obespravljenih slojeva stanovnistva.

Konferencija je uputila poziv svim Komunistima da aktivno rade na sirenju ideje Socijalizma i Jugoslovenstva.

Beograd, 27.03.2005.god.

               PRVA JUGOSLOVENSKA KONFERENCIJA

KOMUNISTICKIH I  RADNICKIH PARTIJA
 

 

Poštovani posetioče!

Vrlo je verovatno, da je Savez komunista tvoja partija! Zato NE OKLEVAJ - PRIDRUŽI SE!

 

SA KOMUNISTIMA JE BILO NAJBOLJE, I SAMO SA NJIMA MOŽE BITI BOLJE!

Urednik i webmaster: Janko